Džihad, tj. borba rukom (životom), je u osnovi fard kifaje (ako ga obavi jedna skupina muslimana spada obaveza sa ostalih) po većini učenjaka ovog Ummeta. Na ovo ukazuje ajet: ”Naređuje vam se borba…” (El-Bekara, 216).
Džihad nije fard ajn zbog ajeta: “Svi vjernici ne treba da idu u boj…” (Et-Tevba, 122), a na početku Islama bilo je naređeno svim muslimanima: ”Krećite u boj bili slabi ili snažni.” (Et-Tevba, 41)
Džihad (borba na Allahovom putu) je jedno od najvrednijih djela kako je došlo u vjerodostojnom hadisu: ”Jutarnji odlazak i večernji povratak s Allahovog puta su vrijedniji od dunjaluka i onoga što je na njemu.” (bilježe Buharija i Muslim)
Džihad je farz ajn, tj. postaje obavezan, nekom muslimanu u tri slučaja (po nekim učenjacima četiri):
Prvi: kada musliman prisustvuje i učestvuje u bitki zbog riječi Uzvišenog Allaha:
”O vjernici, kada se s kakvom skupinom sretnete budite smjeli (čvrsti)” (El-Enfal, 45).
Drugi: kada neprijatelj napadne zemlju, mjesto ili sredinu u kojoj musliman živi:
”Borite se na Allahovom putu ili se branite” (Ali Imran, 167).
Treći: kada mu vladar (muslimanski namjesnik) naredi odlazak u džihad shodno hadisu: “Kada vam se naredi izađite u borbu” (bilježe Buharija i Muslim) i ajetu: ”O vjernici pokoravajte se Allahu, Njegovom Poslaniku i vašim nadređenim” (En-Nisa, 59).
Četvrti (po nekim učenjacima): kada je musliman specijalista u nekoj vojnoj vještini a muslimani u napadnutom mjestu (od strane kjafira) imaju (nužnu) potrebu za njim.
Od osoba kojima džihad nije obavezan i onda kada je fard ajn su sljedeće:
– Ženama, našto ukazuje hadis od Aiše, radijallahu anha: ”Allahov Poslaniče, da li je na ženama da idu u džihad?” Odgovorio je: ”Da, ali u džihad u kome nema borbe: Hadž i Umra.” (Buharija bez riječi “Umra”, Ahmed i Ibn Madže, vjerodostojnim ga ocjenjuju El-Munziri, Nevevi, Ibn Dekik El-‘Id, Ibn Abdulhadi, Ibn Tejmije, Ibn El-Mulekkin, Ibn Hadžer, Albani, Šuajb Arnaut i drugi)
– Nije obavezan djeci zbog govora Ibn Omera, radijallahu anhu: ”Ponudio sam se Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, da učestvujem na Uhudu, a imao sam četrnaest godina, pa mi nije dozvolio.” (Buharija i Muslim)
– Onima koji su slijepi, hromi i bolesni, shodno ajetu: ”I nema smetnje za slijepe, i nema smetnje za one koji su hromi (šepaju), i nema smetnje za one koji su bolesni.” (El-Feth, 17)
– Onima koji su nesposobni da idu u boj: ”Osim onih koji su za borbu nesposobni.” (En-Nisa, 95)
– Onima koji su slabi: ”I oni koji su slabi…” (Et-Tevba, 91)
– Onima koji se nemaju sredstva za borbu: ”I oni koji ne nađu sredstva za borbu.” (Et-Tevba, 91)
– Onima koji nemaju jahalicu (sredstvo za prevoz): ”Ni onima kojima si rekao kada su od tebe tražili životinje za jahanje: ‘Ne mogu naći za vas životinje za jahanje’.” (Et-Tevba, 92)
Nije dozvoljeno otići u dobrovoljni džihad osim sa dozvolom svojih roditelja, shodno hadisu u kojem je jedan čovjek zatražio od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, dozvolu da učestvuje u borbi (koja nije bila obavezna), pa mu je rekao Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem: ”Da li su tvoji roditelji živi?” Odgovorio je: “Da, jesu”. Rekao mu je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem: “Tvoj džihad je kod tvojih roditelja”. (bilježe Buharija i Muslim)
Ve billahi tevfik.
