Arapska reč istigfar znači traženje oprosta za počinjene grehe. Oprost znači zaštita od zla počinjenih greha i njihovo pokrivanje. Uzvišeni Bog Svome robu koji Ga zamoli za oprost greha, pokriva grehe i ne razotkriva njegovu sramotu na ovome svetu. On će mu ih pokriti i na Budućem svetu i ne samo da ga neće osramotiti na Sudnjem danu nego će mu iz Svoje milosti, otkloniti kaznu za počinjene grehe.
Traženje oprosta za učinjene grehe u Kur’anu se spominje na mnogo mesta. Traženje oprosta se naređuje, kao što je slučaj sa rečima Uzvišenog:
I molite Boga da vam oprosti, jer Bog prašta i milostiv je. (Kur’an, poglavlje El-Muzzemmil, 20), ili se hvali i preporučuje, kao što je slučaj u rečima Uzvišenog:
…i koji se budu u poslednjim časovima noći za oprost molili. (Kur’an, Imranova porodica, 17), a nekad se daje do znanja da će Bog onima koji Ga zamole za oprost, oprostiti, kao što je slučaj u rečima Uzvišenog: Onaj ko kakvo zlo učini ili se prema sebi ogreši pa posle zamoli Boga da mu oprosti – naći će da Bog oprašta i da je milostiv. (Kur’an, poglavlje En-Nisa’, 110)
Traženje oprosta za učinjene grehe, često se zajedno spominje sa pokajanjem, pa u tom slučaju istigfar znači traženje oprosta jezikom, a pokajanje čvrstu odluku srca i nameru organa tela da će se prekinuti sa činjenjem dotadašnjih greha. Pravila koja se odnose na molbu, važe i za traženje oprosta, tj. Bog će se ako bude hteo odazvati i oprostiti onome koji zamoli za oprost, naročito onome ko
Ga za oprost zamoli skrušenog srca i ko Mu se obrati u pravom času, kao što je vreme pred zoru, ili posle obavljene molitve, kada On naročito prima pokajanje i oprašta učinjene grehe. Najbolje traženje oprosta je ono koje se započne zahvalom svome Gospodaru, zatim priznanjem greha i na kraju sa upućenom molbom Gospodaru za oprost, kao što se navodi u hadisu koji pripoveda Seddad b. Evs u kome stoji da je Verovesnik, mir nad njim, rekao:
“Najbolja molba za oprost je da rob izgovori: – Bože, Ti si moj Gospodar. Nema boga osim Tebe. Ti si me stvorio i ja sam Tvoj rob. Držim se Tebi date obaveze i obećanja, koliko mogu. Utičem Ti se od zla koje sam počinio. Priznajem blagodat Tvoju prema sebi i priznajem greh svoj, pa mi oprosti, jer samo Ti opraštaš grehe!’”
U hadisu kojeg pripoveda Abdullah b. Omer stoji da je Ebu Bekr rekao: “Božiji Poslaniče, poduči me molbi koju ću učiti tokom molitve!” – pa mu je rekao: “Izgovaraj reči:’Bože, ja sam prema sebi mnogo nepravde učinio. Jedino Ti opraštaš grehe, pa mi od Sebe oprost podari i smiluj mi se, jer Ti si Onaj koji oprašta i koji je milostiv!’” I najbolji način traženja oprosta spada i to da rob izgovori: “Molim Uzvišenog Boga, koji je – nema boga osim Njega – Živi i Večni, da mi oprosti grehe i primi pokajanje!” Od Verovesnika, mir nad njim, se, takođe, pripoveda da je za onoga ko navedeno izgovori rekao: “Oprostiće mu Bog, pa čak i da je pobegao sa bojnog polja.”
Od Ibn Omera se prenosi da je rekao: “Mogli smo nabrojati da je Poslanik, mir nad njim, na jednom mestu znao izgovoriti po stotinu puta: ‘Gospodaru, oprosti mi i primi moje pokajanje! Ti si, zaista, Onaj koji prima pokajanje i koji mnogo prašta.’” Ebu Hurejre prenosi da je Verovesnik, mir nad njim, rekao: “Tako mi Boga, ja Boga molim za oprost i kajem Mu se, preko sedamdeset puta na dan.’”
Od Verovesnika, mir nad njim, se, takođe, prenosi da je rekao: “I mene zaborav obuzima, pa po stotinu puta na dan molim Boga da mi oprosti.’
U hadisu koji pripoveda Enes navode se najvažniji razlozi zbog kojih Uzvišeni Bog oprašta grehe. U njemu stoji da je Poslanik, mir nad njim, rekao: “Uzvišeni Bog kaže: ‘O čoveče, za sve za šta Me zamoliš i zatražiš da ti oprostim, Ja ću ti oprostiti! O čoveče, kada bi tvoji gresi do neba doprli, pa Me zamolio da ti oprostim, Ja bih ti oprostio! O čoveče, kada bi Mi došao sa gresima kolika je Zemlja, a onda Me sreo ne pripisujući Mi nikakvog sudruga, Ja bih ti kolika je ona oprosta dao.’”” U ovome hadisu navedena su tri glavna preduslova za oprost greha. To su:
Molba sa nadom da će joj biti udovoljeno, a ona je kao takva naređena uz obećanje da će joj biti udovoljeno, kao što kaže Uzvišeni: Gospodar vaš je rekao: – Pozovite me i zamolite, Ja ću vam se odazvati. (Kur’an,poglavlje Vernik, 60).
Prema tome, molba je potrebni preduslov da bi se Bog odazvao i udovoljio ono što se od Njega traži. Svakako, pod tim se podrazumeva da molba ispunjava sve uslove i da nema prepreka za njeno uslišenje, jer uslišenje molbe može izostati, ukoliko nedostaju neki preduslovi ili ukoliko postoje kakve smetnje. U najvažnije preduslove valjanosti molbe spadaju prisutnost srca i nada da će se Uzvišeni Bog odazvati i u molbi traženo ispuniti. Najvažniji preduslov za oprost je da čovek – kada pogreši – ne očekuje oprost ni od koga drugog mimo svoga Gospodara i da zna da niko mimo
Njega ne može da oprosti grehe. Njegove reči u gore citiranom kudsi-hadisu: “O čoveče, za sve za šta Me zamoliš i zatražiš da ti oprostim, Ja ću ti oprostiti” znače: – Ma koliko veliki i brojni bili tvoji gresi i prestupi, za Mene nije mnogo ni teško da ti ih sve oprostim. U drugom verodostojnom hadisu Verovesnik, mir nad njim, kaže: “Kada neko od vas od Boga nešto traži, neka zatraži ono što je najbolje, jer Bogu nije ništa teško!” Ovo zato što su, ma koliko bili veliki gresi robova, Božiji oprost i milost od njih veći. U tome smislu je učenjak Šafija na svojoj samrti i rekao:
Kada sam uvideo da mi je srce surovo
i putevi tesni postali,
Svu sam svoju nadu u Tvoj oprost položio,
Moji gresi su veliki, ali kada sam ih uporedio
Sa Tvojim oprostom, Gospodaru moj,
Video sam da je Tvoj oprost opet veći.
Traženje oprosta za učinjene grehe, makar oni bili veliki i mnogobrojni toliko da do neba, tj. do oblaka, dodiruju, a po drugoj verziji: – makar se ne mogli okom pregledati. Uzvišeni Gospodar će Svome robu, čak i takve grehe – ako Ga on zamoli za oprost – oprostiti.
Od Lukmana Mudrog se pripoveda da je svome sinu, kada ga je savetovao, rekao: “O sinko moj, navikni jezik svoj da često izgovara: Bože, oprosti mi!, jer (kod Boga) postoje momenti kada nikoga – ko Ga zamoli – ne odbija!”
El-Hasan je rekao: “Što više molite Boga da vam oprosti dok ste: u svojim kućama, za trpezom, na putu, na pijaci, na okupu i gde god da ste, jer ne znate tačno kada se Božiji oprost spušta!”
Iskrena predanost verovanju u samo jednog Boga (tevhid-monoteizam), jer je to najvažniji preduslov za oprost greha. Onome kome taj preduslov nedostaje neće biti oprošteno i obrnuto, onaj ko taj preduslov ispuni, ispunio je najvažniji preduslov za oprost. U tome smislu Uzvišeni Bog kaže:
Bog sigurno neće oprostiti da Njemu druge smatraju ravnim, a oprostiće kome hoće ono što je manje od toga. (Kur’an, poglavlje En-Nisa’, 116)
Ibn el-Kajjim u vezi s rečima Uzvišenog, u ranije citiranom kudsi – hadisu: “O čoveče, kada bi Mi došao sa gresima kolika je Zemlja, a onda Me sreo, ne pripisujući Mi nikakva sudruga, Ja bih ti, kolika je ona, oprosta dao.” kaže: “Onima koji istinski veruju u samo jednog i Jedinog Boga i ni u čemu Mu nikoga i ništa ravnim ne smatraju, oprašta se i ono što se drugima koji nisu takvi ne oprašta. Kada bi čovek koji iskreno veruje u Boga i koji Mu nikada nikoga i ništa nije ravnim smatrao, svome Gospodaru došao sa gresima kolika je Zemlja, On bi mu isto toliko oprosta dao.
Ovo ne važi za one čije je verovanje u jednog Boga krnjavo, jer čistom verovanju u jednoću Boga nije svojstvena bilo kakva vrsta pripisivanja druga i jer uz takvo verovanje ne može ostati nikakav greh, budući da ono u sebi podrazumeva takvu ljubav prema Bogu, Njegovo uzdizanje i veličanje, strahopoštovanje i nadu u oprost, koji bi grehe – kada bi ih i bilo kolika je Zemlja – oprali. Izraz “kolika je Zemlja” znači: kao da je Zemlja puna ili gotovo puna greha. Međutim, to je, opet, prepušteno Božijoj volji koji će, ako hoće, Svojom milošću i dobrotom, oprostiti, a ako hoće, Svojom pravednošću i mudrošću, kazniti. U svakom slučaju, Njemu pripada svaka zahvalnost.”
A drugi učenjak je rekao: “Onaj ko veruje u Jednog i Jedinog Boga nikada neće biti bačen u Vatru kao što se bacaju nevernici, niti će u njoj ostati, kao što će ostati nevernici. Ako je čovekovo verovanje u jednoću Boga potpuno i iskreno, ako je srcem, jezikom i ostalim organima ispunio sve preduuslove za njega, ili bar srcem i jezikom na svojoj samrti, zaslužio je da mu svi raniji gresi budu oprošteni i da u potpunosti bude pošteđen paklene vatre.
Čije se srce, na rečima verovanja u jednoću Boga, dokaže, iz njega sve mimo ljubavi prema Bogu nestane i mesto samo za ljubav prema Njemu ostane. Ovo je sve od silne ljubavi prema Bogu, Njegovog veličanja, uzdizanja, i strahopoštovanja, zatim nade i pouzdanja u Njegovu milost, a kada se to postigne, čovekovi gresi i prestupi – makar ih bilo i koliko morske pene – nestanu, a možda se pretvore i u dobra dela.
Ovakvo verovanje u Božiju jednoću najskupoceniji je kamen mudrosti (eliksir), od čije bi se i najsitnije zrno – kada bi se stavilo na brdo greha i prestupa – gresi pretvorili u dobra dela.”
Ibn ‘Abbas, Bog bio zadovoljan njime, je rekao: “Kao što Uzvišeni Bog ni dobra dela od onih koji Mu druga pripisuju neće primiti, nadamo se da će i grehe onih koji iskreno u Njegovu jednoću veruju, oprostiti!”
Izreke iz tradicije o vrlinama traženja oprosta:
‘Aiša, Bog bio zadovoljan njome, je rekla: “Blago onome ko u svojoj knjizi dela nađe zapisano da je često molio za oprost greha.””
Alija, Bog bio zadovoljan njime, je rekao: “Bog Svoga roba ne bi nadahnjivao traženjem oprosta za učinjene grehe, da je mislio da ga kazni.”
Katade je, Bog mu se smilovao, rekao: “Ovaj Kur’an će vas uputiti i na vaše bolesti i na vaše lekove. Vaše bolesti su gresi, a vaši lekovi traženje oprosta.”
Jednog beduina, uhvaćenog za prekrivač Ka’be, čuli su kako moli: “Bože, moje moljenje za oprost, uz moje izvođenje je šturost, a moje nemoljenje za oprost, uz znanje koliko je velika Tvoja milost je nemoć, jer sa koliko me samo blagodati obasipaš, iako si od mene nezavisan i sa koliko Ti neposlušnosti uzvraćam, iako sam od Tebe zavisan.
O Ti koji, kada obećaš, obećanje ispuniš, a kada zapretiš, oprostiš” uvedi moj veliki greh u Tvoj veliki oprost, o od milostivih Najmilostiviji!”