Ilijas je krenuo u park da se sastane sa svojim drugovima. Zatekao ih je okupljene oko nečega što nije vidio. Prišao je bliže i shvatio da je razlog okupljanja bila knjiga koju je Harun držao u rukama. Primaknuo se još bliže i vidio da je to Kur’an. „Šta li rade?“, pomisli.
„Znate li da je Kur’an spušten u ramazanu?“ , upitao je Harun svoje drugove. „Da, i to našem poslaniku Muhammedu, sallalahu alejhi ve sellem, koji je boravio u pećini Hira. Tada mu se melek Džibril obratio riječima: ‘Čitaj, u ime Gospodara tvoga Koji stvara, stvara čovjeka od ugruška. Čitaj, plemenit je Gospodar tvoj, Koji poučava peru, Koji čovjeka poučava onome što ne zna.'(Aleq, 1-5)“, odgovori Hamza. „U pravu si Hamza. Ovaj mjesec je veoma poseban za muslimane i zato jeste jedan od najodabranijih“, nastavi Harun, „tokom ramazana muslimani poste i trude se da učine što više dobrih djela. Allah u ovom mjesecu obilato nagrađuje Svoje robove. Ali i briše loša djela koja su uradili do tada.“ Sve to je slušao Ilijas.
Njegovi drugovi su radosno govorili o postu jer su svi postili, samo on nije. Ilijas nikako nije mogao da razumije kako neko može da posti cijeli dan, i u tome ustraje cio mjesec. To mu se činilo veoma dugo. Ilijas jednostavno nije bio hrabar da to proba. Uvijek bi se nizala pitanja: „Šta ako ožednim? Šta ako budem toliko gladan da se razbolim? Neću imati snage da se igram, učim…“ Odmahnuo je glavom na ove misli, a to je vidio Harun. Priđe mu i tiho reče: „Čuo si da razgovaramo o postu. I znaš da mi postimo. Siguran sam da bi i ti volio da postiš, ali nisi siguran da ćeš izdržati. Jesam li u pravu?“, upita Harun. „Znaj da je Allah toliko milostiv da olakša post Svome robu.
Toliko da i ne osjeti kako je vrijeme prošlo. Sve što treba da uradiš je da uputiš dovu svom Stvoritelju i On će ti zasigurno olakšati.“ Slušao je Ilijas, ali mu nije padalo na pamet da pokuša. S druge strane, uvijek se pitao kako su njegovi drugovi tako veseli i puni energije, a još pri tome poste. Razmišljao je i razmišljao.
Dok su se tako igrali u parku, Harun predloži da svi dođu kod njega na iftar. „Ramazan je, i htio bih da vas podsjetim na riječi Allahovog Poslanika, sallalahu alejhi ve sellem: ‘Onaj ko pripremi iftar postaču, imat će njegovu nagradu, a da se nagrada postača neće ništa umanjiti.’ Mama će praviti jedan specijalitet i volio bih da mi se pridružite. Bit će i sutlija za desert.“ Svi prihvatiše, samo je Ilijas stajao po strani i nije ništa odgovorio. Harun mu stavi ruku na rame i reče: „I ti si pozvan. Bez tebe iftar ne bi bio potpun.“ Ilijas mu se nasmiješi i klimnu glavom.
Ganuše ga ove riječi i on poče više razmišljati o ramazanu i postu. Prisjećao se majčinih riječi: „Post u ramazanu je dužnost svakog muslimana, jedan je od islamskih ibadeta i stubova na kojima je sagrađen islam. Onaj ko ne posti zaista gubi puno blagodati od Allaha.“ Nešto se prelomilo u njemu i on odluči da će sutrašnji dan biti prvi dan njegovog posta. Ovu vijest saopšti svojoj majci koja se veoma obradova.
U zadnjoj trećini noći, prije zore, majka je budila Ilijasa: „Ustani, sine, da nešto prezalogajiš, bit će ti lakše postiti.“ Ilijas pojede slasno jedan komadić sira i prouči dovu: „Allahu, ovo je moj prvi dan posta, pa mi ga olakšaj!“ Klanjao je sabah-namaz, a zatim još malo odspavao prije odlaska u školu. Majka ga probudi, on ustade i krenu prema kuhinji da se napije vode, ali se prisjeti da posti, te brzo skloni čašu. „Dobro je, nisam je popio! Nadam se da se neću opet prevariti i da će mi Allah olakšati.“
Krenuo je u školu i stalno razmišljao kako će mu proći taj prvi dan. Nikome nije htio govoriti da posti, jer ni sam nije znao da li će sve proći kako treba. Prošao je prvi čas i sve je bilo u redu. Ilijas nije osjećao glad, a ni žeđ. I drugi i treći čas su prošli bez problema. A onda je došao i čas Tjelesnog odgoja. „Gospodaru, do sada nisam imao nikakvih problema. Nadam se da ću moći izdržati ovaj čas, ipak je za to potrebna velika snaga, a ja ne znam da li je imam.“ Nastavnik je rekao da odigraju košarkašku utakmicu i odabrao je Ilijasa za napadača.
Utakmica je počela, a Ilijas je osjetio neku neopisivu snagu. Otimao je lopte od protivničkog tima, driblao loptu poput profesionalca, probijao se brzo do koša i davao koševe jedan za drugim. Učitelj se iznenadio njegovom brzinom. Na kraju utakmice ga je javno pohvalio pred svima. „Svaka čast Ilijase, odjednom si dobio toliku snagu. U čemu je tajna?“, upita. Ilijas se nasmija: „Mjesec ramazan, mjesec milosti i velikih blagodati!“
Dok je odlazio kući prišao mu je Harun s pitanjem: „Da li još uvijek važi dogovor za večeras?“ Nasmiješen i čio, Ilijas mu odgovori: „Sa zadovoljstvom dolazim, a imam i veliku vijest!“ Harun mu iznenađeno reče: „Jedva čekam da čujem o čemu je riječ.“ Mahnu mu i ode.
Ilijas je bio veoma sretan što je prvi dan posta pri kraju. Ništa mu nije bilo teško. Nije osjećao ni glad, ni žeđ, a ni umor. Samo bi se s vremena na vrijeme javilo krčenje u stomaku, ali to je bilo zanemarivo. Došao je kući i samo što se uspio istuširati, majka ga dozva: „Požuri, iftar će uskoro. Trebao bi krenuti Harunu!“ Ilijasu je vrijeme tako brzo prošlo da nije obratio pažnju da već treba da krene. „Zaista su moji drugovi bili u pravu, post veoma brzo prođe i nije nimalo teško postiti.“ Brzo je krenuo i još brže stigao svom prijatelju Harunu. Taman se začuo ezan za akšam-namaz kada je Ilijas zvonio na vrata. „Tebe smo čekali. Vrijeme je da iftarimo!“, reče Harun. Nasmiješen i zadovoljan Ilijas uđe.
Harun ga upita o kakvoj velikoj vijesti je riječ. Ilijas radosno odgovori: „Danas je veoma poseban dan. Došao sam da zajedno s vama iftarim, ali ono što ne znate je da sam danas zapostio svoj prvi ramazan. Prvi put ću iftariti i to u najljepšem društvu, ovdje s vama. Zaista post nije tako strašan kao što sam mislio. Prokleti šejtan me plašio da ja to neću izdržati, ali je, na koncu, Allahova milost prevagnula.“ Zarosiše se Harunove oči, zagrli svog prijatelja i reče: „Zaista je Allah od milostivih najmilostiviji. On Svome robu olakša i pripremi mu puteve dobra kao što je to učinio i tebi! Hvala Allahu Koji nas spaja u dobru i čini da smo samo Njemu pokorni!“
