Ovo je jedna od osnovnih ideja demokratije. Demokratija doslovce znači vladavina naroda. Ali, da li narod zaista vlada u demokratiji?
Prvi problem je što „narod” kao zaseban entitet u stvarnosti ne postoji. „Narod” je apstrakcija, misaona imenica. U opipljivoj stvarnosti postoje samo milioni pojedinaca, sa milionima različitih mišljenja i interesa. Kako oni mogu da vladaju zajedno? To je očigledno nemoguće. Jedan holandski komičar u vezi s tim je rekao: „Demokratija je volja naroda. I svako jutro se iznova iznenadim kad iz novina saznam šta želim”.
Hajde da priznamo: niko nikada neće reći nešto u stilu „potrošač želi Majkrosoft” ili „narod hoće Pepsi”. Naravno, neki žele, a neki ne žele. Isto važi i za političke stavove.
Dakle, u demokratiji ne odlučuje „narod” već „većina”, u stvari čak ne odlučuje ni većina naroda nego većina glasača. Ispada da manjina nije dio naroda. Zar ovo ne zvuči čudno? Zar nisu svi dio naroda? Kad odem u kupovinu, ne prihvatam da mi utrape robu koju je neko drugi izabrao, ali se u demokratiji dešava upravo to. Ako je na izborima izgubila ona stran(k)a za koju ste glasali, htjeli ne htjeli morat ćete da igrate uz muziku koju svira pobjednik – utrapit će Vam ono što želi neko drugi.
Ali dobro, hajde da za trenutak pretpostavimo da je većina isto što i narod, iako znamo da nije. Da li je zaista tačno da narod odlučuje? Da vidimo. Postoje dvije vrste demokratije: direktna i indirektna (predstavnička). U direktnoj demokratiji, odlučuje se tako što svi glasaju, na primjer na referendumu. S druge strane, u indirektnoj demokratiji ljudi glasaju za druge ljude, svoje predstavnike, koji onda odlučuju u njihovo ime. Očigledno je da u indirektnoj demokratiji narod igra mnogo manju utogu nego u direktnoj. Međutim, skoro sve savremene demokratije su predstavničke, tj. indirektne, a referendumi se vrlo rijetko organizuju. Kao opravdanje predstavničkog sistema, tvrdi se da bi bi bilo nemoguće organizovati referendume radi mnogobrojnih odluka koje vlast mora da donese svakog dana i da ljudi nemaju dovoljno znanja da odlučuju o komplikovanim pitanjima.
Prva tvrdnja je možda bila istinita u prošlosti, jer je bilo teško obezbijediti da svako ima neophodne informacije i da mole da izrazi svoje mišljenje, izuzev u vrlo malim zajednicama. Danas to sasvim sigurno više nije tačno. Korištenje interneta i drugih modernih tehnika komunikacije olakšava organizovanje referenduma i učešće velikih grupa ljudi u procesu odlučivanja. Pa ipak, ovo se skoro nikad ne dešava. Zašto ne bi bio organizovan referendum o tome da li SAD treba da uđe u rat u Afganistanu ili u Libiji iii na bilo kom drugom mjestu? Na kraju krajeva, narod vlada, zar ne? Pa zašto onda ljudi ne mogu da donose odluke koje su izuzetno važne u njihovom životu? Naravno, svakom je jasno da se zapravo radi o tome da vlast donosi odluke koje većina sigurno ne bi podržala. Dakle, priča da „narod vlada” je najobičnija laž.
A šta je sa drugom tvrdnjom? Zar većina političkih pitanja nije prekomplikovana da bi se o njima glasalo? Neće biti! Da li nekom mjestu treba sagraditi džamiju, u kom uzrastu bi trebalo dozvoliti konzumiranje alkohola, kolike treba da budu minimalne kazne za određene zločine, da li treba izgraditi manje ili više autoputeva. Koliki smije ili treba da bude nacionalni dug, da li treba zaratiti sa nekom stranom zemljom ill ne, i tako dalje – sve su ovo prilično jasna pitanja. Ako vlast demokratiju shvata ozbiljno, zar ne bi trebalo da dozvoli narodu da direktno odlučuje i glasa o mnogim konkretnim pitanjima? Možda se misli da ti ljudi nisu dovoljno intetigentni da bi bili u stanju da formiraju razumne stavove o mnogim društvenim i privrednim pitanjima. Ako je tako, kako onda mogu da budu dovoljno pametni da razumiju različite predizborne programe i da glasaju o njima? Svako ko zagovara demokratiju mora da pretpostavi da građanstvo zna ponešto i da je u stanju da razumije običan jezik. Pored toga, zašto bismo vjerovali da su političari koje biramo išta pametniji nego birači? Da li političari na neki misteriozan način stječu mudrost i znanje koje birači nemaju? Da li političari imaju više moralne vrijednosti nego prosječan građanin? Nema baš nikakvih dokaza za to. Naprotiv.
Zastupnici današnje demokratije će možda reći da, iako ljudi nisu glupi, ipak nemaju dovoljno znanja i intetigencije da odlučuju o komplikovanim pitanjima koja imaju veliki utjcaj na milione pojedinaca. To je nesumnjivo tačno, ali isto važi i za političare i državne službenike koji takve odluke svakodnevno donose u demokratiji. Na primjer, kako oni mogu da znaju koju vrstu obrazovanja nastavnici, roditelji i đaci žele? Ili šta je najbolje obrazovanje? Svaki čovjek ima neke želje i poglede na to šta je dobro obrazovanje, i većina je dovoljno inteligentna da odluči šta je najprihvatljivije za njih i njihovu djecu. Ali ovo je anatema za centralizovanu demokratiju, u kojoj političari i birokrate odlučuju o svemu i svima nameću jedno te isto.
Na osnovu svega rečenog, izgleda da u sadašnjoj demokratiji narod uopće ne vlada. I to, naravno, nije nikakvo iznenađenje. Svima je poznato da vlasti redovno donose odluke kojima se većina ljudi protivi. U demokratiji ne vlada „volja naroda” nego volja političara — političara pod utjecajem profesionalnih lobista, interesnih grupa i aktivista. Naftaši, velike poljoprivredno-prehrambene korporacije, farmaceutske kompanije, medicina, vojno-industrijski kompleks, bankari — svi oni znaju kako da manipulišu sistemom u svoju korist. Modna elita donosi odluke — najčešće iza zatvorenih vrata. Sasvim nezainteresovani za ono što „narod” stvarno želi, oni troše naš novac na oružje i međunarodne prograrne pomoći, dozvoljavaju masovno doseljavanje stranaca, koje malo ko odobrava, troše preko svake mjere, špijuniraju sopstvene građane, započinju ratove koje podržava tek nekolicina, razbacuju naš novac na subvencionisanje specijatnih interesa, potpisuju međudržavne sporazume — kao što su monetarne unije u EU ili NAFTA— koje pomažu neproduktivne na štetu produktivnih. Da li je to ono što svi mi „demokratski” želimo ili je to u stvari ono žto vlast želi?
Koliko bi naših sugrađana dobrovoljno uplatilo hiljade dolara ili eura na bankovne račune države kako bi vojnici mogli da ratuju u Afganistanu u njihovo ime? Zašto bar jednom ne pitamo ljude o tome? Zar nisu oni ti koji vladaju?
Često se kaže da je demokratija dobar način da se ograniči moć vlasti, ali se ispostavlja da je ovo samo još jedan mit. Vlast u demokratiji može da radi šta god hoće!
Povrh toga, moć političara dopire daleko izvan parlamenta i vlade. Kada poslije poraza na izborima moraju da siđu sa vlasti, oni vrlo često zaposlenje nalaze u mnogobrojnim organizacijama koje rade pod okriljem države — to su medijske kuće, sindikati, stambena udruženja, univerziteti, od države finansirane nevladine organizacije, lobi grupe, instituti i hiljade konsultantskih firmi koje žive od države kao buđ na truhlom stablu. Drugim riječima, promjena vlasti ne znači obavezno promjenu onoga ko ima moć u državi. Demokratska odgovornost vlasti u stvarnosti je mnogo manja nego što izgleda. Također zavređuje pažnju činjenica da uopće nije lahko biti u izbornoj trci. Uzmimo za primjer SAD. Da bi se učestvovalo na saveznim izborima, treba se uskladiti sa oko 500 strana zakona i propisa, a pravila su tako komplikovana da laik uopće ne može da ih razumije.
Uprkos svemu, pristalice današnje demokratije kada vlast proglasi neki novi zakon uvijek insistiraju da smo „mi za to glasali”, a to znači da „mi” više nemamo prava da se suprotstavimo takvom zakonu. Međutim, ljudi su vrlo rijetko dosljedni. Homoseksuaci će se držati toga kada žele da odbrane prava koja im daje zakon, ali će se suprotstaviti kada demokratska zemlja zakonom zabrani homoseksualnost. Ekološki aktivisti zahtijevaju da se zakonski nametnu ekološke mjere donijete demokratski, ali zadržavaju pravo na nelegatne proteste ako se protive drugim demokratskim odlukama. lzgleda da „mi” ipak nismo glasali za to!?
Odlomak iz djela: Frenk Karsten; Karel Bekman, Demokratija – Mit i stvarnost, str. 23-27.
Priredio: Resul Mehmedović
