Svakom muslimanu je, bez sumnje, poznato ime Ebu Hurejre. Pravo mu je ime Abduššems. Nakon što ga je Allah, s.ubhanehu ve te ala, počastio Islamom, jedanput se susreo sa Allahovim Poslanikom, sallallahu alejhi ve sellem, koji ga je upitao za ime. “Abduššems” (Rob Sunca, o.p.) – odgovorio je. “Od danas ti je ime Abdurrahman!” – rekao mu je Božiji Poslanik. Ebu Hurejre je dobio nadimak po tome što je, kao dijete, imao malo mače s kojim se igrao.
ovom nadimku (Ebu Hurejre – vlasnik mačeta) je, inače, u mnogome poznatiji nego po vlastitom imenu. Islam je primio pred Et-Tufejlom ibn Amrom ed-Dusijem. Među svojim narodom je ostao sve do 6 godine po Hidžri.
Tada je, zajedno sa svojim plemenom, prešao u Medinu u kojoj se nalazio Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem. Ovaj mladić, je svo svoje vrijeme posvetio hizmetu Poslaniku i druženju s njim. Njegovo mjesto, u kojem je provodio najveći dio svoga vremena, jeste mesdžid. Učitelj i imam mu je bio Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem. Nije tada imao ni žene ni djece. Imao je staru majku, koja je ostala privržena svojoj staroj vjeri.
Uložio je mnogo turda da je prevede u Islam i to prvenstveno iz ljubavi prema njoj. Kada ju je, jednom prilikom, pozvao da povjeruje u Allaha i Njegovog Poslanika, rekla je nešto nedolično o ličnosti Poslanikovoj, što ga je mnogo pogodilo. Pošao je Allahovom Poslaniku, plačući: “Zbog čega plačeš, Ebu Hurejre?” – upitao ga je Allahov Poslanik. “Pozvao sam svoju majku u Islam,” odgovorio je Ebu Hurejre, “ali me odbila. Danas mi je rekla nešto ružno o tebi.
Zato, Allahov Poslaniče, zamoli ti Allaha da njeno srce zagrije za Islam.” Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je Allahu uputio dovu. Kasnije je Ebu Hurejre pričao: “Kada sam se vratio kući, ulazna vrata su bila zaključana a iznutra je dopiralo pljuskanje vode. Kada sam pokucao na vrata, čuo sam majkin glas: “Sačekaj, ebu Hurejre…” Kada se obukla, dozvolila mi je da uđem i tom prilikom izgovorila Kelimei-šehadet. Opet sam se plačući vratio Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem. Ovoga puta sam plakao od radosti. Saopćio sam mu radosnu vijest: “Allahov Poslaniče, Allah je uslišao tvoju dovu. Uputio je moju majku u Islam!” Volio je Allahovog Poslanika nesvakidašnjom ljubavlju. Ma kako dugo ga posmatrao, uvijek mu je bilo malo. Govorio je: “Nisam vidio nikoga ljepšeg i dražeg od Allahovog Poslanika.
Kao da Sunce sija s njegovog lica!” Mnogo se zahvaljivao Uzvišenom Allahu što mu je omogućio da nauči Kur’an, da se druži s Njegovim Polsanikom, što ga je uputio u Njegovu vjeru. Kako je zavolio Allahovog Poslanika, zavolio je i nauku. Ona mu je bila glavna preokupacija u životu i jedino za njom je čeznuo.
Zejd ibn Sabit prenosi: “Bili smo u mesdžidu: Ebu Hurejre, jedan moj prijatelj i ja i ibadetili. Tada nam je prišao Poslanik i sjeo pored nas. Mi smo prestali sa ibadetom i upućivanjem dova. Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, mi je tada rekao: “Nastavite ono što ste započeli!” Moj prijatelj i ja smo počeli učiti neku dovu a Resulullah je aminao. Zatim se i Ebu Hurejre obratio Allahu, s.v.t., riječima: “Allahu moj, i ja Te molim za ono za šta su Te molila ova moja dva prijatelja. I još Te molim da mi podariš znanje koje se neće zaboraviti!” I na ovu dovu Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem je aminao. I mi smo zamolili Allaha, s.v.t., da nam podari nzanje koje se neće zaboraviti! – rekao je Zejd ibn Sabit. “Ebu Hurejre vas je pretekao!” – odgovorio je Božiji Poslanik.
Kao što je volio da on lično nauči što više, isto tak oje nastojao da to prenese i na druge. Jedanput je prolazio medinskom čaršijom i primijetio da su ljudi previše okupirani dunjalukom, da isuviše vremena posvećuju trgovini. Rekao im je: “O Medinelijke, nik nije slabiji od vas!” “U čemu ti vidiš nasu slabost, o Ebu Huurejre?” – upitali su ga. “Naslijeđe Allahovog Poslanika se dijeli, a vi tu!!!” – odgovorio je. “Zar nećete otići da uzmete svoj dio?!” Iz svoje prevelike želje za naukom i ljubavi prema Allahovom Poslaniku, skoro je u potpunosti zanemario dunjaluk. Živio je sasvim skromno i počesto mu se dešavalo da nije imao šta jesti.
On sam nam priča o jednoj situaciji koja nam na slikovit način ocrtava njegovo siromaštvo. “Jedanput sam – priča Ebu Hurejre – bio sasvim izgladnio, te sam neke ashabe morao priupitati o ajetima koji su mi, inače, bili sasvim poznati. Pitao sam ih iz razloga što bi me neko od njih, na taj način, mogao povesti svojoj kući i nahraniti me…
Drugi put sam, pak, bio tako gladan da sam morao staviti kamenu ploču na stomak. Tada sam sjeo pored puta kojim su prolazili ashabi…Pored mene je prošao Ebu Bekr i ja sam ga upitao za značenje jednog ajeta. Upitao sam ga samo zbog toga ne bili mie pozvao na ručak. Međutim, on nije prozreo moju namjeru. Zatim je prošao Omer ibn el-Hattab. I njega sam upitao o značenju isto ajeta…ali meni on nije pozvao! Ostao sam i dalje čekati, sve dok nije naišao Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, i saznao za moju glad. Rekao mi je: “Pođi sa mnom, Ebu Hurejre!” “Odazivam ti se, Allahov Poslaniče!” – rekao sam. Kada smo stigli Poslanikovoj kući, zatekli smo jednu posudu s mlijekom. “Odakle vam ovo mlijeko?” – upitao je
Poslanik. “Poslao ga je neki čovjek,” odgovoreno mu je. “Ebu Hurejre,” rekao mi je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, “idi do Ehli Suffe i pozovi ih ovamo!” Meni nije bilo drago što me šalje po njih. “šta je ovo mlijeka za Ehlu Suffe?”, rekao sam. Poželio sam jedan gutljaj, okrepljenja radi, pa tek onda da idem po njih. Pozvao sam Ehlu Suffe, i došli su. Nakon što su posjedali, Allahov Poslanik mi je rekao: “Uzmi to, Ebu Hurejre, i podaj im!” Pili su, a ja sam pomislio da će sve popiti i da meni neće ostati ništa! Dodao sam posudu Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, a on me pogledao, smiješeći se. “Ostali su još nas dvojica,” rekao je. “Istina je, Allahov Poslaniče,” odgovorio sam. “Pij, pij!” – rekao mi je Resulullah i to ponovio nekoliko puta. “Tako mi Onoga koji te s Istinom posla, ne mogu više!,” rekao sam. Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, zatim, od mene uzeo posudu i popio ono što je ostalo.”
Glad i siromaštvo ga, međutim, nisu pratili cijelog života. Nakon osvajanja muslimani su živjeli u izobilju. Tako je i Ebu Hurejre stekao nešto imetka i stan, što mu je omogućilo da se i oženi i dobije djecu. Međutim, to ga nije nimalo promijenilo. Ebu Hurejre nikada nije zaboravio one teške momente siromaštva i gladi. Često je govorio: “Odrastao sam kao jetim,
Hidžru učinio kao siromah i bio u najmu kod Busrete bint Fazwan, gdje sam radio samo za hranu. Služio sam ljude i od istih se i oženio. Zato, hvala Allahu koji je dao da mi vjera bude iznad svega i koji me učinio imamom Medine.” Bio je gradonačelnik Medine za vrijeme Muawije ibn Ebu Sufjana, i to više puta. Međutim, taj visoki položaj nije ga ni najmanje promijenio.
Koliko je bio skroman dovoljn onam ilustrira činjenica da je, iako je bio gradonačelnik Medine, u nekim slučajevima nosio drva. Ebu Hurejre je posjedovao veliko znanje i bio pobožan i skroman. Danju je postio a jednu trećinu noći obavezno je provodio u ibadetu. Za ibadet u drugoj trećini noći budio je svoju ženu, a ona je za treću trećinu, budila kćerku. Tako se u njegovoj kući ibadet činio po cijelu noć.
Ebu Hurejre je imao robinju (Sudanku) koja se nedolično ponašala. Jedanput je nešto pogriješila i Ebu Hurejre je uzeo štap da je udari. Međutim, zastao je. “Da se ne bojim kazne na Sudnjem danu – rekao joj je – istukao bih te! Zato ću te samo prodati.” Ipak, iako je tada izuzetno oskudijevao u novcu, robinju je oslobodio ropstva. “Oslobađam te u ime Allaha, s.v.t.,” rekao je. Jedanput mu se obratila njegova kćerka. “Oče, mene djevojke pitaju zašto me zlatom ne okitiš?” “Kćeri moja,” odgovorio je, “reci ti njima da se tvoj otac boji žestine džehennemske!” On svojoj kćerki nije zabranjivoa kićenje zlatom iz škrtosti ili nekog drugog razloga, već iz plemenitosti i trošenja na Allahovom putu.
Jedanput mu je Merwan ibn Hakem poslao sto dinara zlata. Već sutradan je Ebu Hurejre lično otišao kod njega. “Čovjek koji ti je donio novac, pogriješio je,” rekao je Hakem. “One su bile namijenjenje drugom.” “Kod mene nije prenoćio ni jedan dinar,” odgovorio je Ebu Hurejre, “Sve sam ja to podijelio na Allahovom putu. Te dinare namiri iz moje plate.” Merwan je, ovim gestom, samo htio iskušati Ebu Hurejru. Ebu Hurejre je bio jako pažljiv prema svojoj majci.
Običavao je, prije svakog izlaska iz kuće, zaustviti se na vratima njene sobe i reći joj: “Neka je spas na tebe, majko, i milost Allahova i bereket!” Ona bi mu odgovarala: “Neka je i na tebe spas, milost i bereket Allahov!” On bi nastavljao: “Neka se Allah smiluje tebi kao što si se ti smilovala meni, dok si me odgajala!” Ona bi odgovarala: “Neka ti se Allah smiluje i nagradi te za dobročinstvo koje činiš prema meni u mojoj starosti!” Iste riječi je ponavljao i prilikom povratka kući.
Ebu Hurejre je stalno isticao obaveze djece prema svojim roditeljima. Isto tako je naglašavao i važnost održavanja rodbinskih veza. Jedanput je ugledao dva čovjeka kako idu uporedo jedan sa drugim. Jedan od njih je bio mlađi. “Ko ti je ovaj čovjek?”, upita ga je. “Otac,” odgovorio je. “Nemoj ga zvati imenom,” posavjetovao ga je Ebu Hurejre, “i nemoj ići ispred njega niti prije njega sjediti!”
Kada je bio na samrti, plakao je. “Zašto plačeš?” “Plačem zbog dugog putovanja i slabe pripreme (za Ahiret). Stigao sam, evo, do kraja puta i ne znam gdje ću završiti: u Džennetu ili Džehennemu?” Posjetio ga je Merwan ibn Hakem i uputio Allahu dovu za njegovo ozdravljenje. Zatim se Ebu Hurejre obratio Allahu riječima: “Allahu moj, ja priželjkujem susret s Tobom, pa ubrzaj ga!” Merwan nije napustio njegovu kuću sve dok se nije rastao sa dunjalukom.
Neka se Allah smiluje Ebu Hurejri neizmjernom milošću. On nam je prenio preko hiljadu i šest stotina hadisa Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem.
