Dženaza-namaz je kolegijalna obaveza,(fardu kifaje).Ko porekne njenu legitimnost izlazi iz islama i smatra se otpadnikom od vjere po konsenzusu islamskih učenjaka.
Dženaza-namaz se shodno načinu obavljanja uveliko razlikuje od propisanih namaza,jer nema rukua,sedžde i tešehuda.Pored toga što je djelimična obaveza,njena odlika je veoma značajna i veliki je propust ostaviti dženazu-namaz.
Ebu-Hurejre prenosi da je Allahov Poslanik s.a.v.s.,rekao:”Ko prisustvuje dženazi sve dok se ne obavi namaz,njemu pripada kiratun; a ko prisustvuje i ukopu,njemu pripadaju dva kiratuna.” ”Šta su to dva kiratuna?”-upita neko. ”Kao dva velika brda”,reče Poslanik s.a.v.s. – U drugoj predaji Vjerovjesnik,s.a.v.s.,kaže da je manje od ova dva brda kao Uhud. U jednoj verziji stoji:”…svako od njih je veće od Uhuda.
Ovo je nagrada onima koji klanjaju dženazu-namaz.Što se tiče mejita njemu,također,pripada nagrada zbog dove koju mu čine.
Aiša r.a.,prenosi da je Allahov Poslanik,s.a.v.s.,rekao:”Ako jednom muslimanu klanja dženazu-namaz drugih stotinu muslimana,doveći za njega,Allah će im primiti njihovu dovu.U drugoj verziji koju prenosi Ibn-Abbas stoji:”Ako jednom muslimanu klanja dženazu četrdeset ljudi,koji Allahu ne pripisuju druga,Allah će primiti njihovo zagovorništvo (tj.dovu).Malik b.Hubejre kaže da je Allahov Poslanik,s.a.v.s.,rekao:”Ako nekom muslimanu klanja dženazu tri safa ljudi,Allah će ga uvesti u Džennet.” Kada bi Malik b. Hubejre klanjao nekome dženazu sa malo ljudi,podijelio bi ih u tri safa. U jednoj predaji se navodi da je Ebu-Umame rekao:”Allahov Poslanik,s.a.v.s.,je klanjao dženazu-namaz sa još sedam ljudi. U jednom safu su bila tri čovjeka,a u druga dva po dvojica. Imam Ševkani tvrdi:”Safom se smatraju najmanje dvojica,a nema najviše granice.
Što se tiče samih safova,treba da budu poravnati i upotpunjeni,kao kod propisanih namaza.Džabir kaže da je Poslanik,s.a.v.s.,klanjao dženazu Nedžašiji a ashabi su se poredali iza njega u dva safa.Na osnovu ovog hadisa,imam Buhari je u svom ”Sahihu” naslovio cjelinu:”Safovi za dženazu-namaz.” Slično ovome naslovili su Ebu-Davud i Nesai.Ibn-Munzir je naslovio poglavlje:”Naredba stajanja u safove za dženazu.Imam Attar kaže:”Safovi se ravnaju i zbijaju,kako za propisane namaze,tako i za dženazu-namaz.Ibn-Džarud i Ibn-Kudame kažu:”Sunnet je poravnati safove za dženazu.
Način obavljanja dženaze-namaza
Nakon ravnanja safova,imam (ili ko klanja dženazu namaz) staće u pravcu meijtove glave,ako je mejit muško,a u pravcu kukova ako je žensko.
Enes b. Malik prenosi da bi Allahov Poslanik,s.a.v.s.,stao u pravcu glave ako se radi o muškarcu a u pravcu kukova ako se radi o ženi. Semure b. Džundub,r.a.,kaže:”Klanjao sam za Poslanikom,s.a.v.s.,dženazu-namaz ženi koja je umrla u nifasu,pa je stao u pravcu njenih kukova.”
Ovo mišljenje zastupa većina učenjaka šafijske i učenjaci hanbelijske pravne škole.
Ovo je stav imama Ebu-Hanife po jednoj verziji,Ibrahima en-Nehaija,Ibn-Munzira,Tahavija,Ibn-Hazma,Ševkanija,Ishaka,Ibn-Usejmina,Sejjida Sabika i Albanija.
Što se tiče hanefijske pravne škole,poznato je i odabrano mišljenje da imam stoji u ravnini mejitovih grudi bez obzira na spol.Imam Malik smatra da će imam stati u ravnini kukova ako je mejit muškarac,a u ravnini ramena ako je žena.
Međutim,najpreče od spomenutih je prvo mišljenje koje se zasniva na vjerodostojnom hadisu,dok drugi stavovi nemaju validnih argumenata.
Za dženazu,kao i za propisane namaze,uvjetuje se nijjet,abdest,okretanje prema kibli,pokrivanje stidnih mjesta,čistoća odjeće i mjesta na kome se klanja.
Nakon nijjeta dignuće se ruke u ravnini ušiju ili ramena i donijeti početni tekbir. Islamski učenjaci su složni na dizanju ruku kod početnog tekbira.
Zatim će se staviti desna ruka po lijevoj na prsa,o čemu je bilo govora u posebnom djelu.Nakon toga će se proučiti El-Fatiha. Talha b. Abdullah b.Avf kaže:”Klanjao sam sa Ibn-Abbasom dženazu-namaz,pa je proučio El-Fatiha i rekao:”Neka znaju da je učenje El-Fatihe sunnet.”
Na osnovu ove predaje imam Buhari je naslovio poglavlje:”Učenje El-Fatihe na dženazi.” Poznati ashab Ebu-Umame je rekao:”Sunnet je na dženazi-namazu nakon prvog tekbira proučiti El-Fatiha u sebi.”
Citirane predaje ukazuju da je učenje El-Fatihe na dženazi sunnet,jer kada ashab kaže da je nešto od sunneta,to se smatra praksom Poslanika,s.a.v.s.,po mišljenju izrazite većine učenjaka islamske jurispudencije.
Imam Šafija zapaža:”Kada ashab kaže da je nešto sunnet,onda se to odnosi na Sunnet Poslanika,s.a.v.s.”
Neki učenjaci smatraju da se uz El-Fatihu može učiti (kratka) sura,jer se u jednoj verziji Ibn-Abbasove predaje navodi da je učio El-Fatihu i suru,potom rekao da je to sunnet i istina.
Imam Ibn-Munzir kaže:”Nakon prvog tekbira uči se El-Fatiha.Ako se prouči i kratka sura lijepo se postupilo.” Učenje El-Fatihe na dženazi je stav skupine ashaba i tabiina.
Zastupaju ga šafijski i hanbelijski pravnici.Odabrali su ga:imam Davud i Ibn-Hazm,osnivači bukvalističke pravne škole,Ishak,Ševkani,Abadi,Mubarekfuri i drugi.
Što se tiče učenjaka hanefijske pravne škole i imama Malika,oni smatraju da se na dženazi ne uči ništa iz Kur'ana,već se zahvaljuje Allahu i dovi za mejita.Ovo mišljenje,takođe,zastupa jedna skupina ashaba i tabiina.Međutim hanefijski pravnici dozvoljavaju učenje El-Fatihe sa namjerom dove,a ne sa namjerom učenja Kur'ana.
Učenjaci koji ne dozvoljavaju učenje El-Fatihe dokazuju to predajom u kojoj se navodi da je Ibn-Mesud rekao:”Allahov Poslanik,s.a.v.s.,nije ukazao na učenje Kur'ana na dženazi.” Ova,dakako,slaba predaja negira učenje Kur'ana na dženazi-namazu,dok verzije Ibn-Abbasa i Ebu-Umame to potvrđuju.Svakako da onaj ko potvrđuje ima dodatno znanje koje je skriveno onome koji negira.Također,predaja Ibn-Mesuda ne može se kategorički pripisati Poslaniku,s.a.v.s.,za razliku od predaja Ibn-Abbasa i Ebu-Umame koji su kazali da je učenje Kur'ana (El-Fatihe) na dženazi sunnet.
Smatram,a Uzvišeni Allah najbolje zna,da je dozvoljeno učenje El-Fatihe na dženazi-namazu.Onaj ko uz El-Fatihu prouči i kratku suru postupio je,također,po vjerodostojnom sunnetu,kako kaže Ibn-Munzir,iako je kod islamskih učenjaka uglavnom poznato učenje samo El-Fatihe.
Što se tiče učenja dove prije El-Fatihe,većina učenjaka hanefijske pravne škole,Sufjan es-Sevri i Ishak,to smatraju pohvalnim.
S druge strane,većina šafijskih i hanbelijskih pravnika smatraju da se ova dova neće učiti.Ibn-Munzir kaže:”Nema predaja da su Poslanik,s.a.v.s.,ashabi i tabiini učili ovu dovu nakon tekbira.Ko je prouči,ne zalužuje ukor.” Učenje ili ostavljanje ove dove ne utječe na ispravnost dženaze-namaza,iako je po mome mišljenju,preče ostaviti njeno učenje,jer to nisu praktikovale odabrane generacije,a Allah najbolje zna.
Nakon proučene El-Fatihe (i sure ko želi),donijeće se drugi tekbir sa ponovnim dizanjem ruku,kao kod početnog tekbira.U jednom hadisu stoji da je Ibn-Omer rekao:”Allahov Poslanik,s.a.v.s.,dizao je svoje ruke pri svakom tekbiru kada bi klanjao dženazu.” Međutim,ispravno je,kako tvrde hadiski stručnjaci,da je Ibn-Omer dizao svoje ruke pri svakom tekbiru dženaze,s tim da nema ispravnog hadisa koji potvrđuje ili negira dizanje ruku na dženazi.Prenosi se od Ibn-Abbasa da je,također,dizao svoje ruke pri svakom tekbiru dženaze-namaza.Dizanje ruku pri svakom tekbiru prenosi se također od Omera i Enesa,ali sa slabim lancem prenosilaca.Ovo mišljenje zastupaju brojni tabiini kao što su:Kajs b.Ebi-Hazim,Nafia b.Džubejr,Ibn.Sirin,Hasan el-Basri,Ata,Mekhul,Ez-Zuhri,Omer b.Abdul-Aziz,Vehbe b.Munebbih i drugi.
Imam Tirmizi kaže:”Islamski učenjaci se razilaze po ovom pitanju.Većina ashaba i drugih učenjaka smatraju da se dižu ruke pri svakom tekbiru dženaze namaza.”Pored spomenutih ovo mišljenje zastupaju:Imam Ebu-Hanife (po jednoj verziji),imam Malik (iako neki malikijski učenjaci u drugim verzijama prenose suprotno tome),El-Evzai,Šafija,Ahmed,Ibn-Mubarek,Ishak,Ibn-Munzir,učenjaci šafijske i hanbelijske pravne škole.
Drugi dio islamskih učenjaka smatra da se neće dizati ruke osim pri početnom tekbiru.Dokazuju to hadisom u kome Ebu-Hurejre kaže da je Poslanik,s.a.v.s., klanjao dženazu i digao svoje ruke pri početnom tekbiru,zatim stavio desnu po lijevoj ruci.Pored svoje slabosti,ova predaja nije jasno potvrdila da je Allahov Poslanik,s.a.v.s.,dizao svoje ruke na dženazi samo pri početnom tekbiru.Od Ibn-Abbasa se prenosi također sa slabim lancem prenosilaca,da je Poslanik,s.a.v.s., dizao svoje ruke na dženazi samo pri početnom tekbiru.Ovo mišljenje zastupaju Ibrahim en-Nehai,Hasan b.Ubejdullah en-Nehai,Suvejd,Eban b.Osman i drugi tabiini.Ovo je,također,stav imama Sufjana es Sevrija,većine učenjaka hanefijske pravne škole,Ibn-Hazma i Ševkanija.Od savremenih učenjaka odabrao ga je šejh Albani.
Nakon citiranih mišljenja sa dokazima,smatram,da je poželjno dizati ruke pri svakom tekbiru kod dženaze-namaza,zbog vjerodostojnih predaja od ashaba,a Allah najbolje zna.
Zatim će se (nakon drugog tekbira),donijeti salavati na Poslanika,s.a.v.s.
Ebu-Umame prenosi da je jedan od ashaba rekao:”Sunnet je na dženazi-namazu proučiti nakon prvog tekbira El-Fatiha u sebi,zatim donijeti salavate na Poslanika,s.a.v.s.,potom doviti mejitu iskrenom dovom nakon ostalih tekbira,ali ne učiti na njima ništa iz Kur'ana,potom preselamiti tiho u sebi.” U verziji koju prenosi imam Hakim stoji:”…potom će preselamiti na jednu stranu.”
Što se tiće samih salavata od Poslanika,s.a.v.s.,nije prenesena njihova forma.Najbolje je učiti ”Es-salavatul-Ibrahimije” (salavati koji se uče na tešehudu), jer su oni najpotpuniji i najvrijedniji.Ako bi se proučili neki drugi,kraći salavati,namaz bi,također,bio ispravan.
Nakon toga donijeće se treći tekbir i doviće se mejitu.Dokaz tome je predhodna predaja Ebu-Umame i hadis koga prenosi Ebu-Hurejre u kome Poslanik,s.a.v.s., kaže:”Kada budete klanjali dženazu dovite mejitu iskrenom dovom.” Od Allahovog Poslanika,s.a.v.s.,prenosi se nekoliko dova koje je učio na dženazi.
<> Avf b.Malik kaže da je Poslanik,s.a.v.s.,klanjao dženazu i dovio:”Gospodaru moj, sačuvaj ga,oprosti mu i smiluj mu se.Podari mu počašćeno i široko mjesto (u kaburu).Očisti ga (od grijeha) vodom,snijegom i gradom.Očisti ga od grijeha kao što se bijela odjeća čisti od prljavštine.Podari mu bolje od njegovog prebivališta,porodicu bolju od njegove porodice i bračnog druga boljeg od njegovog. Uvedi ga u Džennet i zaštiti ga kaburske patnje.” Avf b.Malik potom reče:”Poželio sam da budem mejit kome dovi Poslanik,s.a.v.s.” [Allahumme,igfir lehu verhamhu ve afihi vafu anhu,ve ekrim nuzulehu ve vessia mudhalehu.Vegsilhu bil-mai ves-seldži vel-beredi,ve nekkihi minel-hataja kema nekkajte es-sevbel-ebejeda mined-denes.Ve ebdilhu daren hajren min darihi,ve ehlen hajren min ehlihi ve zevdžen hajren min zevdžihi,ve edhilhul-Džennete ve eizhu min azabil-kabr.”]
<> Ebu-Hurejre prenosi da je Poslanik,s.a.v.s.,na dženazi učio sljedeću dovu:”Gospodaru moj,ovo je tvoj rob,potomak tvoga roba.Svjedočio je da nema drugog boga osim Allaha i da je Muhammed tvoj rob i poslanik,a Ti ga najbolje poznaješ.Ako je bio dobar,povećaj mu njegovo dobročinstvo;a ako je bio loš,oprosti mu.Ne uskrati nam nagradu (za naše prisustvovanje i klanjanje dženaze-namaza) i ne iskušaj nas nakon njega.” [Allahumme abduke vebnu abdike kane ješhedu en la ilahe ilellah ve enne Muhammeden abduke ve resuluke,ve ente ealemu bihi minni.In kane muhsinen fe zid fi ihsanihi ve in kane musein fagfir lehu ve la tahrimna edžrehu ve la teftinna badehu.”]
<> Vasile b.el-Eskea kaže da je Poslanik,s.a.v.s.,klanjao jednom čovjeku dženazu i dovio:”Gospodaru moj,taj i taj,(pa je spomenuo mejita po imenu) u Tvome okrilju prepušten je Tvojoj milosti.Spasi ga kaburskih iskušenja i vatre džehennemske.Ti si istiniti koji ispunjava svoje obećanje,Tebi svaka hvala pripada.Gospodaru moj, opro-sti mu i smiluj mu se,o Milostivi koji mnogo praštaš.”] [Allahumme inne fulanebe fulanin fi zimmetike ve habli dživarike fekihi min fitnetil-kabri ve azabin-nar,ve Ente ehlul-vefai vel-hamd.Allahumme fagfir lehu verhamhu innke Ente El-Gafurur-Rahim.”]
<> Ebu-Hurejre kaže da je Poslanik,s.a.v.s.,dovio na dženazi sljedećom dovom: ”Gospodaru moj,oprosti našim živima i mrtvima,prisutnima i odsutnima,malima i velkima,muškarcima i ženama.Gospodaru moj,koga poživiš od nas,poživi ga u imanu,a koga usmrtiš od nas usmrti ga u islamu.Gospodaru moj,nagradi nas za pravo vjerovanje i nemoj nas odvesti na stranputicu.” [Allahumme,igfir lihajjina ve mejjitina ve šahidina ve gaibina,ve sagirina ve kebirina ve zekerina ve unsana.Allahumme men ahjejtehu minna feahjihi alel-imani, ve men teveffejtehu minna fetevffihi alel-islam.Allahumme,la tahrimna edžrehu ve la tudillena badehu.”]
<> Jezid b.Rukane prenosi da je Poslanik,s.a.v.s.,dovio na dženazi:”Gospodaru moj,ovo je Tvoj rob potomak Tvoje ropkinje,Tebi ne koristi njegovo kažnjavanje.Ako je bio dobar,povećaj mu njegovu nagradu,a ako je bio grešnik,oprosti mu njegove grijehe.” [Allahumme,abduke vebnu emetike ihtadže ila rahmetike,ve Ente ganijun an azabihi.Fe in kane muhsinen fe zid fi ihsanihi ve in kane musien fetedžavez anhu.”]
Učenje jedne od dova je glavni uvjet (rukn) dženaze-namaza po konsenzusu učenjaka.
Nakon toga učiniće se četvrti tekbir i ponovo doviti.Prenosi se da je Abdullah b.Ebi-Evfa klanjao dženazu-namaz,donio je četvrti tekbir i nakon toga dovio.Kada je završio namaz upitao je prisutne:”Da li ste pomislili da ću učiniti peti tekbir ?” -”Nismo,”-kazaše.Abdullah reče:”Poslanik,s.a.v.s.,donosio je četiri tekbira na dženazi.” Iz citirane predaje se može zaključiti da je ovaj ashab dovio nakon četvrtog tekbira,ugledajući se na Poslanika,s.a.v.s. U drugoj verziji ovog hadisa navodi se da je Abdullah b.Ebi-Evfa ovaj postupak pripisao Poslaniku,s.a.v.s..
Ako se klanja dženaza djetetu nema smetnje učiti nerednu dovu:”Gospodaru moj,učini ga zalogom nama i nagradom.”Ova dova se prenosi od Ebu hurejre,Enesa b.Malika i Hasana el-Basrija,kao njihove rječi (mevkufen).
[Allahumme,idžalhu lena selefen ve feretan ve zehren.”]
Međutim,oko učenja dove nakon četvrtog tekbira islamski učenjaci imaju podjeljena mišljenja.Većina šafijskih,neki hanbelijski,hanefijski i malikijski pravnici smatraju učenje ove dove pohvalnim postupkom.Odabrao ga je,također,imam Ibn-Munzir, Ševkani,šejh Sejjid Sabik,Albani i Ibn-Usejmin.
Neki učenjaci kažu da je na ovome mjestu lijepo učiti sljedeću dovu:”Gospodaru moj,podari nam na ovome i budućem svijetu svako dobro i sačuvaj nas džehenemske patnje.” To je dova koju je Allahov Poslanik,s.a.v.s.,općenito najviše učio.” [Allahumme,Rabbena atina fid-dunja haseneten vekina azaben-nar.”]
Što se tiće dova koje se uče na dženazi-namazu najbolje je praktikovati ono što je preneseno od Vjerovjesnika,s.a.v.s. Međutim,ako Sunnetom nije pojašnjena sama forma dove,onda vrijedi pravilo slobodnog izbora.
Imam Ševkani kaže:”U fikhskim djelima se nalaze brojne dove koje nisu prenesene u Sunnetu Poslanika,s.a.v.s.. Najbolje je praktikovati ono što je navedeno u vjerodostojnim predajama.” Slično ovome rekli su šejh Muhammed Šekiri i Ibn-Usejmin.
Da li je dozvoljeno učiniti više od četiri tekbira za dženazu
Ibn-Ebi-Lejla kaže:”Kada bi Zejd b.Erkam klanjao dženazu donio bi četiri tekbira. Jedanput je klanjao i učinio je pet tekbira.Upitao sam ga zbog čega je tako postupio? Odgovorio je:”Tako je činio Allahov Poslanik,s.a.v.s..” Imam Nevevi u komentaru citiranog hadisa kaže:”Ovaj hadis je dokinut.O njegovom dokidanju svjedoči konsenzus učenjaka.” Ibn-Abdul-Berr kaže:”Islamski pravnici su složni da se dženaza-namaz sastoji od četiri tekbira,a ne više od toga.”Ovaj konsenzus navode,također,imam Meverdi,Kasim i Ševkani.
Međutim,poznato je da su se ashabi razišli po ovom pitanju.Vidimo da je Zejd b.Erkam ponekad donosio pet tekbira.Ibn-Abbas je klanjao dženazu-namaz i učinio tri tekbira.Od Enesa b.Malika i Ibn-Sirina se navodi da su donosili tri tekbira za dženazu-namaz.Prenosi se da je Alija,r.a.,kada bi klanjao dženazu učesnicima Bedra donosio šest tekbira.Kada bi klanjao ashabima donosio bi pet tekbira,a drugim ljudima bi klanjao sa četiri tekbira.Ibn-Mesud,također,nije vidio smetnje u donošenju petog tekbira.
Nakon ovih predaja vidi se da ashabi nisu imali jednoglasno mišljenje oko broja tekbira,čak ni u vrijeme Omera i Ibn-Mesuda,r.a.,kako to tvrde neki pravnici,jer su Alija,Enes i drugi ashabi nakon njih donosili više od četiri tekbira.Ibn-Rušd kaže:”Ashabi su se uveliko razišli oko broja tekbira za dženazu-namaz.
Šejhul-islam Ibn-Kajjim,nakon što je spomenuo neke od predhodnih predaja kaže:”Poslanik,s.a.v.s.,nije zabranio da se donose više od četiri tekbira,već je donosio više od toga,kao i njegovi ashabi nakon njega.Zato nema opravdanog razloga za odbacivanje i ostavljanje rada po ovim predajama.”
Prema tome,dozvoljeno je ponekad učiniti pet tekbira za dženazu-namaz,a ako se već treba ograničiti na jednu formu onda će se ograničiti na četiri tekbira,jer je to bila najčešća praksa Allahovog Poslanika,s.a.v.s.,kao i većine ashaba i tabiina.
Što se tiče tri,šest i sedam tekbira,radi se o postupcima ashaba,pa je preče ograničiti sa na Sunnet Poslanika,s.a.v.s.,a Allah najbolje zna.
U jednom hadisu se navodi da je Vjerovjesnik,s.a.v.s.,klanjao dženazu Hamzi,r.a.,i donio devet tekbira.Međutim,ne poznajemo nikoga od islamski učenjaka da je radio po ovome hadisu,a Allah najbolje zna.Što se tiče predaje u kojoj se navodi da je Poslanik,s.a.v.s.,klanjajući Hamzi,r.a.,dženazu-namaz donio deset tekbira,ona je potpuno ništavna.
Zatim će se preselamiti na desnu i lijevu stranu.Ibn-Mesud,r.a.,je rekao:”Allahov Poslanik,s.a.v.s.,praktikovao je tri stvari koje su ljudi zapostavili.Jedna od tih stvari je preselamiti na dženazi,kao na propisanim namazima.Ovo mišljenje zastupaju učenjaci hanefijske i neki učenjaci šafijske pravne škole.
Većina učenjaka iz ranijih i potonjih generacija smatra da će se preselamiti samo na jednu (desnu) stranu.
Ovaj postupak dokazuju predajom u kojoj Ebu-Hurejre kaže:”Allahov Poslanik,s.a.v.s.,klanjao je dženazu,donio je četiri tekbira i preselamio na jednu (desnu) stranu.Citirani hadis potvrđuje predaja u kojoj Ebu-Umame kaže:”Sunnet je na dženazi-namazu …preselamiti tiho u sebi na desnu stranu.
Prenosi se od skupine ashaba da su na dženazi predavali selam samo na jednu stranu,kao što su:Ibn-Omer,Ebu-Umame b.Sehl,Vasile b.el-Eskan. Imam Hakim kaže:”Prenosi se u vjerodostojnim predajama da su:Alija b.Ebi-Talib,Abdullah b.Omer,Abdullah b.Abbas,Džabir b.Abdullah,Ibn-Ebi-Evfa i Ebu-Hurejre predavali selam na samo jednu stranu.Ovo je,također,stav Ibn-Sirina,Hasana el-Basrija,Seida b.Džubejra,Ataa,Džabira b.Zejda,Mekhula,Ibrahima en-Nehaija,Sufjana es-Sevrija,Ibn-Ujejne,Ibn-Mubareka,Ahmeda,Ishaka,Vekia,učenjaka iz hanbelijske pravne škole,Ibn-Munzira i većine islamskih učenjaka iz prvih i potonjih generacija.
Nakon citiranih dokaza vidimo da su oba mišljenja zasnovana na autentičnim argumentima.Možemo odabrati mišljenje imama Šefije koji smatra da je ispravno preselamiti na jednu ili obadvije strane.
Međutim,ipak je bolje preselamiti samo na desnu stranu,zbog prakse prvih generacija.
Islamski učenjaci se razilaze da li će imam preselamiti tihim ili povišenim glasom? Predhodna predaja Ebu-Umame ukazuje da je sunnet preselamiti tiho u sebi. Prenosi se da je Ibn-Abbas,kada bi klanjao dženazu,preselamio prigušenim glasom.Ovo mišljenje zastupaju:Alija b.Ebi-Talib,Ebu-Umame,Seid b.Džubejr,Ibrahim en-Nehai,neki hanefijski pravnici,imam Šafija,Ahmed i imam Malik po jednoj verziji.
Drugi dio učenjaka smatra da će imam predati selam da ga čuju muktedije koje su neposredno iza njega.Ovo mišljenje zastupaju:Ibn-Omer,Ebu-Hurejre,Ibn-Sirin,Hasan el-Basri,Ebu-Hanife i neki hanefijski pravnici,Sufjan es-Sevri,El-Evzai, imam Malik po drugoj verziji,i drugi.Neki hanefijski učenjaci smatraju da će svaki saf preselamiti glasom koga čuje naredni saf.
Obavljanje dženaze-namaza u džamiji
Islamski učenjaci po ovom pitanju imaju dva mišljenja.Većina pravnika dozvoljava klanjanje dženaze u džamiji. Kada je umro Sad b.Ebi-Vekkas,Aiša,r.a.,kazala je:”Unesite ga u džamiju i klanjajte mu dženazu.” Neki osudiše klanjanje dženaze u džamiji.Kada je to čula Aiša,r.a.,rekla je:”Tako mi Allaha,Poslanik,s.a.v.s.,klanjao je dženazu Suhejlu b.Bejdau i njegovom bratu u džamiji.” Neki učenjaci smatraju da je ovaj hadis dokinut ili da je klanjanje dženaze u džamiji,vrijedilo izričito za Suhejla i njegovog brata.Međutim,postupak ashaba ukazuje da ovaj hadis nije dokinut niti da se izričito odnosi na Suhejla i njegovog brata,jer se vjerodostojnim putevima navodi da su ashabi klanjali dženazu Ebu-Bekru i Omeru u džamiji.Ibn-Abdul-Berr i Askalani kažu da ove predaje ukazuju na konsenzus ashaba po ovom pitanju.
Neki učenjaci,tumačeći predhodni hadis koga prenosi Aiša,r.a.,kažu da je dženaza-namaz obavljena u džamiji,ali je mejit bio van džamije,što je dozvoljeno po konsenzusu islamskih učenjaka. Međutim,ovo mišljenje nije jako,jer je Aiša,r.a.,na osnovu postupaka Allahovog Poslanika,s.a.v.s.,tražila da se mejit unese u džamiju.
U protivnom,ne bi joj bilo ispravno dokazivati ovim hadisom.
Što se tiče hadisa koga prenosi Ebu-Hurejre u kome Poslanik,s.a.v.s.,kaže:”Ko klanja dženazu u džamiji nema ništa”,u nekim primjerima Ebu-Davudove hadiske zbirke stoji: ”…nema grijeha,” njegovoj vjerodostojnosti su prigovorili vrhunski hadiski eksperti. Ako bi smo ipak prihvatili mišljenje učenjaka koji citiranu predaju ocjenjuju vjerodostojnom,ona bi značila,da onaj ko klanja u džamiji nema ništa od grijeha,a Allah najbolje zna.Što se tiče tumačenja ovog hadisa postoje i druga mišljenja.
Dakle,dozvoljeno je obaviti dženazu u džamiji,naročito ako postoji opravdanje (zbog nepogodnog terena,vremenskih nepogoda i sl.).U protivnim,bolje je klanjati dženazu-namaz na otvorenom prostoru,što je bila pretežna praksa Allahovog Poslanika,s.a.v.s..Dokaz tome je osuda Aišinog postupka od nekih ashaba,što ukazuje da dženaza-namaz nije uglavnom obavljena u džamiji,jer bi u protivnom svi poznavali taj propis.Također,Aiša,r.a.,nije kazala da je to bila stalna Poslanikova,s.a.v.s.,praksa,već je navela jedan (rijetki) slućaj Poslanikovog,s.a.v.s.,obavljanja dženaze u džamiji.
